Planinska oaza Čebika

Oaza Čebika. Neobičan spoj oštrih grebana i strmog kanjona ispunjenog bujnim rastinjem stabala palmi, koje se sužavaju i šire prateći krivudavi tok planinske rečice. Izvire iz utrobe stena, u malom jezeru, pa onda otiče, sužava se, pada sa strme litice u novo jezero, dok ponovo ne zamakne uskim koritom u dolinu. Tamo je istoimena naseobina sa oko 3000 žitelja.

Ostaci stare Čebike, stecište turista, ostali su na padini uzvišice, do koje se najčešće stiže džipovima opremljenih za safari.

Dočekuju ih porušeni tragovi nekadašnjeg naselja, u kome su se trajno zaustavili pokretljivi Beduini. Litice Atlas planine pružale su zaštitu od nepozvanih gostiju, koje su blagovremeno mogli da uoče zahvaljujući nesputanom pogledu u dolini. Pravo bogatstvo bilo je izvorište vode, bez koje nema života, koja je bila i uzrok mnogih sukoba i stradanja. Voda je bila i uzrok selidbe meštana (poplava iz 1961. je odnela mnoge domove). Ljudi su sagradili nove ne udaljavajući se od rečnog toka. Gore na brdu ostali su samo obrisi nekadašnjih kuća od kamena i blata sa krovovima od palminog lišća, pripijenih jedne uz druge, što je pružalo dodatnu sigurnost. Meštani su koristili prostirke od kože, dlake i vune kamila, koza ili ovaca. Nekima je prostran šator trajni pokretni dom.

U posebnoj prostoriji, koja je sačuvala prvobitan izgled, ostali su bunar i amfora (za vađenje i raspodelu dragocene tečnosti). Vodu je, nekada, svakodnevno delio imam (jeidni je imao ključ od prostorije sa bunarom), nakon javno date zakletve da će to činiti pravično. Mera je bila amfora. Nadomak bunara je odaja sa kupolom, zvana Marabu, grobnica „dede“ plemena (najstarijeg pretka).

Selo i danas živi sa vodom i od nje, mada se ona ne deli na nekadašnji način. Ona je ne samo uslov opstanka, već i privlačno odredište za reku turista nošenih željom da izbliza dožive i osete čati usamljene pustinjske (i planinske) oaze, poneko i da proba ukus vode sa izvorišta iz utrobe planine, koja je začudo, zimi topla a leti hladna.